"Тоска"

У меня есть тоска.

Сегодня не мой день,

И просто я жду чтоб мне будет лучше,

Надеюсь всегда,

У меня есть вера,

Так будет до конца моей жизни.

"Бол"

Не подносим бол.

Он је мој непријатељ,

Живот би много лепши био без њега,

Али нажалост,  таквог смо кова,

Чекам да прође, и он мора да продужи даље.

"Сон есть только моя правда".

"Боримо се за срећу,  она нам је потребна".

"Снова пишу"

Да! Снова пишу.

Тогда лучше дышу,

Но некогда не будет так,

Не знаю как?

Я буду устала,

Слава богу,я ещё не нестала.

Желаю ещё жить.

Но тоже так я должна умереть,

Я только жду,

И ещё не иду,

Судьба просто такая,

Моя только никакая,

Я ещё пишу,

Слава богу, тоже и дышу.

"Туга"

У теби је туга.

Нажалост, дуга,

Буди јак,

Можда ћеш видети неки знак,

Ходај напред,

Никада назад.

Још ћеш живети.

Али једног дана и умрети,

Тако нам судбина казује,

Прстом својим показује,

Сви смо ту,

И сви ми трпимо штету,

Живот је то,

Понекад вуче на зло.

"Сон"

Я жду сон.

Он некогда будет красивый,

Некогда ужасный,

Но просто это он.

Я тогда счастлива буду.

Тогда всё вижу,

И снова живу,

Когда вижу эту картинку.

Я очень устала.

Но я ещё пишу,

Буду спать когда всё напишу.

Это я.

Правда, никто не помнит меня,

Но я верю в себя.

"Срећа"

Ту испред нас је срећа.

За њу се морамо борити,

Али и изборити,

Истина је, она је увек трећа.

Учинимо да тако не буде.

Јер нам она треба,

Нека се други чуде,

Не само када затреба.

Боримо се за њу.

Она увек путује,

И полако нестаје.

Немојмо је чекати.

Даће нам неки знак,

Или неки звук?

"Стих"

Когда могу,  я напишу стих.

Он мне много значит когда пишу,

Тогда лучше дышу,

Он у меня есть тих,

Всё будет правда что напишу,

Это будет красиво для мою душу,

Только один стих,

У меня он будет всегда тих.

"У сновима"

Срећу проналазим само у сновима.

Тамо је све лепо,

Није као овде слепо,

Причам са свима,

На јави је некада било прелепо,

Сада је све наслепо,

Не верујем свима,

Само мојим снима.

"Морфей"

У меня будет Морфей.

Я тогда буду спать,

Я очень устала,

Но тоже так у меня будет Орфей,

Я буду писать стихи,

Это всё буду закончить,

И снова буду во сне.

"Радост"

Да ли си икада осетио радост?

Ниси? Нажалост ни ја,

Ових дана ми је све оловно,

Мало ћу сачекати, па ће све то проћи,

Па чак и ове хладне кишовите ноћи,

Битно је да никада више у срцу не осетим тугу.

"Жизнь"

Люблю жизнь свою.

Но судьба моя есть злая,

И судьба твоя была тоже такая,

Ты не мог сохранить жизнь твою.

Теперь я пишу.

Я просто такая,

Тогда лучше дышу,

Моя натура есть весёлая.

Правда, она знает быть трудная.

Тоже так и грустная,

Но мы должны жить.

Я и дальше жду.

Там далеко ничего не вижу,

Теперь, я там иду.

"Вера"

У некима је вера.

У некима невера,

Знам да има Бога,

Нажалост, неки мисле да нема ништа од тога.

Али ја знам да постоји нека сила.

Она чини да би нам било боље,

И да бисмо имали више воље,

Због наших живота.

Живим и дишем.

Стихове пишем,

Овде сам из више разлога.

То само Бог зна.

Он ми увек снаге да,

Молитву читам у себи.

"Кто ты?"

У неё был вопрос:"Кто ты?"

Ответ был:"Ошибка! Кто вы?"

Она грустно сказала:"Простите!"

Тогда у неё ответа не было.

Она была очень красива.

Любила свою жизнь,

Жила так и день и ночь,

Очень долго работала,

И когда ничего не видела,

Очень умна она была,

Но никто не знает как она себя чувствовала?

И тогда она слышила этот голос,

Жаль, не видела этот волос,

Так она долго с ним говорила,

Только тогда она была счастлива,

Но это не было так,

Он просто пропал, чтоб она не знала как?

Снова у неё была тоска.

Долго,долго плакала,

Но ничего,

Она жила потому что любила жизнь свою.

Так жила до конца жизни.

Никогда не узнала для голос,

Но одном во сне видела прекрасный волос.

"Прошлост"

Она је за њега била прошлост.

А он за њу садашњост,

Хтела је да буде срећна,

Али је постала несрећна.

Беше то некада давно.

Њој је било све равно,

За туђа мишљења није марила,

Да не би себе замарала,

Само је он за њу био савршен,

У њеном свету идеалан,

Али једног дана, као гром из ведра неба,

Рекао јој је:"Од тебе ми више ништа не треба",

Скамњено је стајала,

И низ степенице за њим гледала,

У себи је плакала,

И питала се:"Шта је то урадила?"

Наивна беше она,

Телефоном га непрестано зваше,

Схватила је пре да ништа није као пре.

Он је памтио речи њене.

Али га нису пекле као ране,

Решио је да заборави те дане,

И да крене даље када сване.

У њој се будио гнев.

На истом месту је остала,

И о свему размишљала,

У њој се будио гнев, као див,

И сваки дан јој је био сив,

Скупила је снаге ; и изашла из куће,

Да би заборавила шта је било јуче.

Прошлост је била њена.

Пекла је као ватра огњена.

"Тебе пою"

Да! Тебе пою.

Тебя я отлично знаю,

Слова я узнаю,

И никогда я не буду сказать не знаю.

"Судбина"

Све је то наша судбина.

Она нам је од Бога дана,

Она никада неће бити продана,

Јер нам је преко потребна.

"Дождь"

Теперь у нас идёт дождь.

Он для меня красивый,

Тогда могу думать как некогда,

Жаль,  что он не идёт долго,

Но,  я снова надеюсь,

Чтоб он снова будет здесь.

"Знак"

Видела сам тај знак.

Одувек сам знала шта значи,

Али је ипак нешто морало да ме спречи,

Ја никада не одустајем,

И због свега тога и даље настављам.

"Жизнь есть любовь и надежда".

"Ко не чува себе,  онда не воли свој живот ма какав он био".

"Разум"

Люблю свой разум.

Он есть мой красивый ум,

К сожаленю не будет всегда так,

Мой вопрос у меня : "как?"

Я теперь ничего не знаю,

Некогда всё узнаю.

Я не желаю страдать.

Тоже так не желаю умирать,

Я желаю жизнь красивую,

Но мне даю жизнь некрасивую,

Люблю правду,

Не люблю неправду,

Я просто такая,

Да! Это я!

"Сан"

Све је то био сан.

Свануо је нови дан,

Али је ипак тужан,

Иако нико никоме није дужан,

Ја ћу да сачекам,

Можда дуже причекам.

Тако мора бити.

Сузе нећемо лити,

Морам имати воље,

Тада ће ми бити боље,

Знам све што ме тишти,

И борим се да ме то не уништи,

Верујем и могу,

Као и увек помолићу се Господу Богу.

"Ты!"

Да! О тебе пишу.

Ты! Кто ты теперь?

Я тебе некогда верила,

Но вчера я всё видела.

У тебя не сердце у тебя есть лёд

Ты теперь для меня так холодная и далека,

Думаю как я тебе могла верить?

Слава Богу, я узнала какая ты,

У меня есть покой,

Но у тебя это никогда не будет,

Мне вообще не жаль,

Ты виновата,

Бог знает, я знаю,

Это правда.

Да! О тебе пишу.

Ты! Кто ты теперь?

Я тебе некогда верила,

Но вчера я всё видела.

"Ноћ"

Тиха и лепа ,  била је за њу.

Ноћ је и све то видела је у сну,

Не! Није била на дну,

Само је имала срећу мању.

Шетала је лагано, корак по корак.

Била је јесен њу је много волела,

Од свих годишњих доба, њу је заувек волела,

Срећна је била она,  живот јој није био горак,

Живела је по правилима,

За друго није марила,

Дуга прича ју је замарала,

Зато је и живот променила,

Тако је хтела.

Тиха и лепа,  била је за њу.

Ноћ је и све то видела је у сну,

Не! Није била на дну,

Само је имала срећу мању.