"Тайна"

Чувствую чтоб у тебя тайна.

Знаю, ты всегда молчишь,

И ничего мне не говоришь,

Кто знает какая это твоя тайна?

Я не желаю знать.

Просто я не такая,

Когда будет время, я буду узнать,

И тогда  я знаю она какая?

"Слушај"

Пажљиво слушај шта ћу ти сада рећи?

Буди свој, и размисли мало о својој срећи,

То је оно главно,

И немој ништа да ти буде равно.

Равнодушан немој бити.

Ти знаш, зашто?

Јер ће се лоше по тебе збити,

Паметан си, и знаш нешто?

"Баллада о голосу"

Некогда, я слышила этот голос.

Для меня был прекрасный,

Он мне говорил правду,

Для меня он был красивый,

К сожалению, очень быстро пропал этот голос,

Для меня всегда прекрасный,

Он мне не говорил неправду,

Он для меня навсегда будет красивый,

Где пропал этот голос?

"Балада о очима"

Биле су тужне те очи.

Сећам се тог погледа,

Из њих су текле сузе,

И поред туге биле су прелепог изгледа,

Све је могло да уочи,

И да све прегледа,

Али, судбина им светлост узе,

Иако не види, као да ме гледа.

"Ода поэту"

Ой! Поэт! Ой Гений!

Когда поёшь, поёшь правду,

Ты как я не любишь неправду,

О тебе часто пою, знай!

"Ода мору"

Ој! Море! Прелепо!

И твоји предивни вали,

Много су лепоте природи дали,

Твоји таласи нам дају све лепо.

"Очень трудно"

Вчера, у меня было очень трудно.

Трудно и грустно,

Грустно потому что мне никто не хотел помочь,

Помочь как друг,

Друг кому я верила,

Верила но больше не могу,

Не могу,  потому что теперь всё знаю,

Знаю и никогда больше у меня не будет просьба,

Просьба, только просьба и ничего больше,

Больше никогда,

Никогда потому это было всё так холодно,

Холодно как камень,

Камень трудный,

Трудный и опасный,

Опасный и это конец,

Конец для всё что я видела и узнала.

"Мир"

Ове ноћи, молим Бога за мир.

Мир свуда, а понајвише у мени,

Мени, која живи у страху,

Страху за живот,

Живот који више није дуг као некада,

Некада је био, сада је кратак,

Кратак,али и прекратак,

Прекратак, и то је истина.

Белый стих("Утро")

Теперь ещё старый день.

Завтра есть новое утро,

Правда, я его не люблю,

Но просто так должно быть,

Сейчас не моё время.

Бели стих("Свануће")

Спрема се нов дан.

И свануће се полако ближи,

А време нам кроз прсте клизи,

Сан ће нас савладати,

И све ће бити другачије.

Знает быть и буква

Некогда будет и слово

А кто это не знает

Книга это тоже может быть

Људи је имају и немају

Уме да буде и лоша

Бића смо и поседујемо је

Али се лако изгуби

Волети некога је тешко

Эпиграмма("Сон")

Сон у меня давно не был.

Ещё когда ты был жил,

Теперь своё время жду,

И тогда я иду.

Епиграм("Незаборав")

Незаборав не може бити.

Могу се само сузе лити,

Али тебе не могу да вратим,

Када ми дође време,до тебе ћу да навратим.

Элегия("Твоя тень")

Друг мой, когда ты умер твоя тень была здесь.

Я не забываю твою смерть,

Это моя большая боль,

Это правда есть.

Елегија("Сећање на тебе")

Пријатељу мој, још живи сећање на тебе.

Много је година прошло, а мени срце још зебе,

После твог одласка, заборавила сам на себе,

Помисао на твоје живе ране, још ме гребе.

Сонет("Поэт")

Песню пишет поэт.

Некогда будет грустная,

У ему есть красивый цвет,

Песня всегда будет весёлая.

У ему тоже и сонет.

Слова, всегда красивая,

Он никогда не скажет  нет,

Пишет слова прекрасная.

Он есть поэт.

Всегда пишет,

Это отлично знает.

У ему жизнь красивая.

Никогда,грустная,

Она всегда как он весёлая.

Сонет( "Време")

Тако брзо пролази време.

Ми га осећамо,

Али не долази нам невреме,

Њега се само сећамо.

Оно је на нашим раменима као бреме.

Чекамо га да прође,

И да нам мисли не стреме,

Осећамо да ће у добро да пређе.

Ово није моје време.

Носим га као бреме,

Док ми мисли стреме.

Заборавити га нећемо.

Другим путем крећемо,

Уз пут срећу сусрећемо.

"Твой голос слышу"

Да! Твой голос слышу.

Так будет всегда,

И песню короткую нпишу,

Это не будет навсегда.

"Пријатељ"

Да ли у мом животу постоји пријатељ?

Не! Нема га, никако,

Неко би се сада питао:"Како?"

А ја кажем да у мом животу посоји само непријатељ.

"Баллада  о судьбе"

Зачем ты так плохая судьба?

Что я это плохо сделала?

Это только Бог знает,

Я всё нормально делала,

Но ты такая судьба,

Я ничего плохо не делала,

Это только Бог видит,

Я всё нормально сделала.

"Балада о судбини"

Ој! Судбино! Што си зла?

Што си нам у кости утерала страх?

И да ниједан корак не можемо сами,

И врло брзо се претварамо у прах,

Али ти си и даље охола,

У нама је увек страх,

Да не нестанемо у тами,

Врло брзо постајемо прах.

"Ода письму"

Оно очень красивое.

Некогда писали долго,

Но так будет и дальше,

Я его просто люблю.

"Ода осмеху"

Увек је на лицу.

Лепо га је гледати,

И имати све што је потребно,

Он такође зна и да озари.

"Мир"

Смотрю мир.

Мир который не для меня,

Меня которая не живу так,

Так как некогда,

Некогда когда было лучше,

Лучше не хуже,

Хуже теперь для меня,

Меня которая не как была некогда,

Некогда когда я была счастлива,

Счастлива но теперь я не такая,это правда.

"Живот"

Чувајмо живот.

Живот који нам је преко потребан,

Потребан јер је он сврха нашег битисања,

Битисања и постојања,

Постојања јер нам све то много значи,

Значи, јер тада постајемо јачи,

Јачи и сигурнији,

Сигурнији у себе,

Себе али и у друге,

Друге,ако то заслуже.

"Счастье"

У нас не счастье.

Я просто не знаю где оно,

Нам так очень трудно,

Но верю будет лучше,

Как и раньше.

"Срећа"

Срећа није ту.

Нестала је, нема је,

Можда ће се појавити,

Ја ћу је чекати,

Јер ми је преко потребна.

Пишет стихи

Он это любит

Это для его жизнь

Трудно некогда будет

Сањамо их сви

Некада су лепи, а некада страшни

Они мени истину говоре

Волим их због тога

Има ју у себи нешто посебно.

Эпиграмма( "Очень трудно")

Очень трудно без тебя.

Теперь забываю себя,

Твоя жизнь была короткая,

И судьба твоя тоже была злая.

Епиграм("После тебе")

После тебе, све је тужно.

Али је и ружно,

Ја те памтим,

И сваки детаљ тебе запамтим.

"Скажи как?"

Пожалуйста, скажи как?

Я не могу так,

Ты у меня больше нет,

Ты был мой свет,

Я не забываю твой голос,

Тоже так и твой волос.

"Растанак"

То је био растанак.

А личио је на састанак,

Рано си овај свет напустио,

И другом свету се препустио,

Живот је такав,

Зао и никакав.

"Навсегда"

Прощай! Прощай ! Навсегда!

Ты такая была всегда,

Холодная и без сердца,

Но я для тебя была человек.

Это не забываю как ты меня.

Ну, ладно,

Посмотри себя,

Теперь знаю кто ты.

Мне вообще не жаль.

У меня не боль,

Потому что я знаю кто я .

Человек, это очень трудно быть.

И всё быстро забыть,

Но это просто ты.

"Без повратка"

Ово је твој пут без повратка.

Како си хтела, тако си и чинила,

Мени ништа добро ниси учинила,

Заборавила си оно што ја нисам.

Запамтићу ово, не брини.

То је твоје право лице,

Лажни осмех са лица скини,

А ја ћу и даље као и увек сама.

То је мени лако.

Не питај ме како,

Продужи и не окрећи се.

Ово је била твоја жеља.

Али исто тако и воља,

Сада сам сазнала ко си.

"Кто ты?"

Он был молодой.

И точно знал что желает,

Но один вопрос для его был шок:"Кто ты?"

Он это не знает.

Он жил один.

Вопрос: "Кто ты?"

Но от ответа ничего,

Думал и спросил:"Кто вы?"

Тогда он знал что он не один,

Теперь он был нервный и вопрос :"Кто ты?"

У ему очень быстро был ответ,

"Я твоя подруга, ты забыл меня?"

Он знал кто она и был счаслив,

Тогда ей сказал:"Нет! Я тебя не забыл",

Она ему сказала:"Будь у меня",

Он сказал: "Хорошо!"

И приехал у её.

Когда он ей видел не мог верить,

Она была счастлива,

У них всё было красиво,

Она больше никогда не была несчастлива.

"Невреме"

Она се спремала на пут.

Спремало се и невреме,

Размишљала је како сада,

И то баш у незгодно време.

Пошла је полако.

Стрпљења је имала,

Била је срећна,

Енергије је доста примала,

Говорила је:"Биће то лако!"

Среће је такође имала,

Није била несрећна,

Невреме није ни примећивала,

У себи је говорила: "Идемо, тако!"

Стигла је и још више је била срећна,

Када је стигла,  све је на длану имала.

Када је стигла,био је дан.

Насмејана као и увек,

Знала је да то место за њу,

И да ће остати ту заувек.

"Поэт мой"

Снова тебе пишу, поэт мой.

Ты знаешь всё,

Я слышу голос твой,

Ты знаешь всё.

"Писмо"

Напиши ми једно писмо.

Јер одавно се видели нисмо,

То је много тужно,

Али исто тако и ружно.

"Баллада о жизни"

Ой! Жизни моя!

Почему у меня всё это так,

Друзья! Забыли день рождения моего,

Теперь знаю как,

Это дела твоя,

Но я гневна так,

Они больше не мои друзья, забыли день рождения твоего,

Я только жду один знак,

Это чувствует душа моя,

Гневна. Да! Ещё как!

"Балада о болу"

Ој,болу! Зашто си опет ту?

Нанели су ми ти га нељуди,

И то баш пре три дана,

За мене они више нису људи,

Само су ми нанели штету,

Ти безосећајни нељуди,

Нанели су ми бол на дан мог рођендана,

Од њих ме више ништа не чуди,

Они не знају за срамоту,

Зато су нељуди,

Заборавити им ни опростити не могу због мог рођендана,

Али, знам свима њима Бог ће да суди.