"Ода другу"

Он будет ту, всегда.

Для меня он хороший,

Так он будет навсегда,

И никогда не будет злой.

"Ода срећи"

Она је ту,  али је неухватљива и немирна.

Сви је видимо, али нам одмиче,

Никада није мирна,

Стално измиче.

"Да! Это я!"

Видишь, Да! Это я!

Я которая всегда желаю быть друг,

Друг который никогда не говорить ничего плохо,

Плохо это значит зло,

Зло это не я,

Я только нормальна,

Нормальна, но этот мир не для меня,

Меня которая не знает что значит жить,

Жить жизнь, у меня не так,

Так будет кто счастлив,

Счастлив не несчастлив,

Несчастлив как я,

Я всегда верю и надеюсь.

"Ћутање"

У данашње време, најбоље је ћутање.

Ћутање ствара мир,

Мир који је мени преко потребан,

Потребан као ваздух,

Ваздух који дишем,

Дишем и удишем,

Удишем пуним плућима,

Плућима која су ми битна,

Битна јер су она мој живот,

Живот који непрестано кружи,

Кружи ,али када дође време тај круг се заувек затвара.

"Трудный день"

Сегодня был трудный день.

Так будет и завтра,

Просто не люблю лето вообще,

Тогда я не живу,

Не могу думать,

Будет очень трудно,

Теперь есть красивая ночь,

Но завтра снова новый день,

Без жизни и воздуха.

"Откуцај срца"

Чујеш ли то? То је откуцај срца.

Оно је намучено од рана,

Али и од живота,

Понекад и сама суза крене,

Штета је што ти то не разумеш,

Теби је до смеха,

Само ћу те замолити, да се окренеш и одеш,

И да ме пустиш да самујем.

Акростих( "Солнце")

Свет прекрасный

Ох, как красиво

Лето для его

Некогда будет  трудно

Целый день будет тепло

Ех, это вообще не люблю

Акростих( "Лето")

Лоше га подносим

Ех, када би брже прошло

Топло је и неподношљиво

Оно је за мене претешко

Эпиграмма( "Друг мой")

Друг мой, ты давно нет здесь.

Это очень болит,

К сожалению, это правда есть,

Мне боль ничего не значит.

Ты был здесь когда мне было трудно.

Теперь я себя чувствую бедно,

Я была счастлива,

Теперь, я несчастлива.

Епиграм( "Одлазак")

Одлазак ме твој још увек боли.

То тако бива када се неко воли,

Нисам ти рекла много тога,

Али, ти си сада код Бога.

Пријатељу мој, дуго патим.

Твоју смрт не могу да прихватим,

Није ти било спаса,то морам да схватим,

И да смрт није перо да могу да га ухватим.

Элегия ( "Всегда")

Знаешь, ты живёшь для меня всегда.

Так и будет навсегда,

Я ещё здесь,

Это правда есть,

Но не вижу твою тень,

И когда будет день,

Я о тебе пишу,

И правду о тебе напишу.

Елегија ( "После тебе")

Сетим се свега, после тебе.

Али и даље не мислим на себе,

Бол си ми задао,

И ништа нормално ми ниси дао,

Само глупи подсмех,

Већ видим твој осмех,

Сада више ниси ту,

И не требаш ми ни у сну.

"Кто и что?"

Думаю кто и что у меня?

К сожалению,никто,

Не люблю вопрос кто?

Когда только я про себя.

У меня не друг.

Живу как и раньше,

Плачу и дальше,

Болит когда друзья забывают меня.

Нет! Мне не трудно сказать им.

Знайте! Я жива ещё!

Надеюсь так  будет и дальше.

Неправда меня убивает.

Я ему верила, теперь не могу,

Я только люблю говорить и писать правду.

"Кога чекаш мајко?"

Реци ми, кога чекаш мајко?

Када знаш да немамо никога,

Осим Господа Бога,

Њему ћемо се само молити.

Напустише нас сви другови.

Одоше против своје воље,

Само су остали кругови,

Знај, мајко, такви пријатеља више нећемо имати.

Сви нам окренуше леђа.

Знам, то много вређа,

Једног дана, биће нам боље.

А другови наши су у Царству Небеском.

Овај свет прерано напустише,

И заувек одоше.

"Тебе"

Теперь пишу тебе.

Ты знаешь зачем,

И тоже так о чём,

Здесь не пишу о себе.

Зачем бы писала?

Просто о тебе есть песня,

Я только  всё написала,

Твоя жизнь просто красивая.

"Судбина"

Шта год да се деси, то је судбина.

Она некада лети високо,

Али исто тако и пада ниско,

То је њена дубина.

Она нас увек вуче.

Ми полако падамо,

Понекад нас и туче,

Док ми сада брзо пропадамо.

"Баллада о солнце"

Ой! Солнце жёлтое как золото.

Зачем у тебя такая судьба,

Ты наша прекрасна звезда,

Но у тебя всё как просьба,

Твой цвет как золото,

Но грустна судьба твоя,

Ты наша прекрасна звезда,

Но твой закат как просьба,

Грустно всё это,

Ты всегда будешь наша звезда,

Всегда и навсегда нового дня.

"Балада о Светлани"

Ој, Светлана, родила си се по светлом дану.

Имала си префињену лепоту,

Али, она као да није била за тебе,

Имала си лепоту проклету,

Била си добра, имала си породицу одану,

Али, како хоће судба клета,

Више си бринула за друге,него за себе,

Несрећа се низала,тебе прогласише уклету,

Родитељи имаше само тебе једну,

Гледали су како бледи твоја лепота,

Ниси марила за себе,

Проклињаше судбу клету,

Бдише над тобом јадном,

Борила си се, али пред зору издахну.

"Ода жизни"

Мы ещё здесь.

У нас есть жизнь,

Это правда есть,

Смерть ещё не здесь.

Я стихи пишу.

Тогда лучше дышу,

Советы слышу,

И тогда всё напишу.

"Ода књизи"

Увек је ту уз мене.

Читам је све док не сване,

У њој је увек ризница знања,

И никада незнања.

Она ти је најбољи друг.

Све што сада знаш,

Од ње увек сазнаш,

И никада ти не ствара бригу ни дуг.

"Новая жизнь"

У меня есть новая жизнь.

Жизнь которая мне значит ,

Значит как воздух и вода,

Вода которая для меня красивая,

Красивая всегда,

Всегда и навсегда,

Навсегда как озеро,

Озеро красивое,

Красивое море,

Море как жизнь вечная,

Вечная и красивая для нас.

"Твој глас"

Чујем твој глас.

Глас који је као музика за моје уши,

Уши, које ослушкују све,

Све око мене,

Мене али и тебе,

Тебе који ми много значиш,

Значиш ми као живот,

Живот који се живи,

Живи, и ко зна њему се диви,

Диви се твом гласу.

"Неправда"

Почему так?

Теперь у меня есть неправда,

Я ей вообще не люблю,

Просто не могу,

Она знает быть злая,

К сожалению,  теперь такая у меня,

Но надеюсь,  всё будет хорошо,

И не буду больше грустна.

"Прошлост"

То је било давно.

Ти си сада прошлост,

Она се више не враћа,

Заувек је иза мене,

Дуго сам чекала да оде,

Коначно је отишла,

И тебе са собом повела.