"Сећаш ли ме се?"

Била је лепа и млада.

Умела је са собом да влада,

Али окренула се,

Глас је рекао:"Сећаш ли ме се?"

Од тог питања у глувој ноћи.

Није имала храбрости, кући поћи,

Размишљала је дуго о том гласу,

Као да га у глави прелистава у огласу,

Али , ипак није успела,

Полако је кући пошла,

Уз једно брдо се пела,

После неког времена кући је дошла.

Одмах је легла,била је уморна,

И убрзо је чудан сан снила,

Питала се зашто је то уснила?

Њој непознат младић исто је питао:

"Сећаш ли ме се?"

"Сећаш ли ме се?" поново је упитао,

Она је ћутала, касније је рекла:"Не!"

Пробудила се и бесно рекла:"Мрзим овакве сне!"

Прошло је неко време.

Она је осећала неко бреме,

Али, на посао је требала да крене,

И само мало да се окрене,

Стигла је на радно место.

Села је за сто тихо,

То је радила често,

Читала је нико није дих'о.

Погледала је кроз прозор.

И видела из сна призор,

И рекла је:"То је он!"

Сетила се сада свог друга.

Та сећања су јој била драга,

Он је био срећан,

Никада више није био несрећан.

Сада је срећна што је уснила тај сан.

Њој је све доказао дан,

Ведар и леп,

За њу је био бодар и прелеп.