СОНЕТ

 

У ноћи крај језера .

Седла је она ,

И тужно ; дуго плакала ,

Месецу се она жалила .

Кроз јецај и сузе .

Свему је рекла ,

Ништа није порекла ,

Плакаше што јој живот све узе .

Шапуташе Месец њој :

"Не плачи и не пати више",

Ноћи су све тише и тише .

Устаде тада , оббриса очи .

У своју кућу закорачи ,

Написа све што јој значи .